Real sa Nišave

Real sa Nišave
 

Kad se neko rodi I odraste na niškom asfaltu I kada od rođenja sluša priče o Radničkom, a vikendom sa ocem I dedom odlazi na Čair, on onda ne pravi razliku između Zvezde I Partizana. Ne priklanja se ni crveno ni crno – belima, već na njih gleda kao I na druge rivale koji dolaze u Niš.

Fudbal je srca Nišlija osvojio odmah posle I svetskog rata, a ozvaničen je osnivanjem prvog fudbalskog kluba, Sinđelića, koji je svoje utakmice igrao na terenu XVI pešadijskog puka. Malo vremena je trebalo da ‘’orlići’’ dobiju gradske rivale, osnovani su Obilić, Jug Bogdan, Niševac, TAŠK, Polet … 1921. Miloš Marković, niški komunista pokreće inicijativu za osnivanje kluba, koji dobija naziv Proleter, bila je to preteča najvećeg kluba južne Srbije, Radničkog. Kada su osnivači otputovali u Beograd da registruju novi klub nisu mogli ni da naslute da će se kući vratiti neobavljena posla. Proleter nije primljen u Loptački savez jer tadašnjoj vlasti ime nije odgovaralo. Ime je moralo da se menja, pa je tako 24. aprila 1923. osnovan Radnički. Prvi teren  novonastalog kluba bilo je igralište Radničkog doma, fudbeleri su se posle kraćeg vremena preselili na uslovniji teren, na starom vašarištu, blizu današnje Mašinske industrije.

Ekipa sastavljena od mladih entuzijasta je ekspresno napredovala I posle nekoliko godina postala dominantna u niškom regionu. Radnički je tada nastupao u zelenim dresovima, dok je na grbu dominirala crvena petokraka. U tom periodu su aktivni fudbaleri bili I kasniji revolucionari Stanko Paunović I Josip Kolumbo.

 

 

 

Otvorena naklonost komunističkim idejama stvorila je nove probleme, pa je za vreme šestojanuarske diktature, 1929. Radničkom bio zabranjen rad, tako da klub nije funkcionisao nekoliko godina, usledio je zatim II svetski rat ...

Uspon Radničkog počinje u posleratnim godinama. Sezona u kojoj je niški klub iz ‘’palanačkog’’ prerastao u ‘’ozbiljan’’ bila je 1961/62, osvojeno je drugo mesto u II saveznoj ligi Zapad I pravo da se kroz baraž, protiv Vardara izbori status prvoligaša. Prva utakmica, odigrana u Nišu je završena bez pobednika, bilo je 1 : 1, tako da je uoči revanša skopski sastav važio za favorite.

 

 

Taj dvomeč je jedna od priča koje su obeležile moje detinjstvo, a koju mi je bezbroj puta pričao moj deda, inače redovni posetilac utakmica Radničkog. Taj veliki I iskreni navijač niškog kluba nije otputovao u Skoplje, ali je utakmicu pratio u direktnom radio prenosu, na prijemniku koji nije baš dobro ‘’hvatao’’ signal iz Makedonije. Po rečima deda Čede, bio je to prenos iz druge ruke, jer je moj stric Bane držao uvo na zvučniku I ostalim ukućanima prenosio tok duela. Posle devedeset minuta nije bilo golova pa se pristupilo penalima. Tada se oni nisu izvodili naizmenično, već je prvo jedna ekipa šutirala svih pet, a onda druga. Vardar je iskoristio četiri od pet jedanaesteraca, pa su gosti bili u poziciji da se uz nepogrešive strelce sa ‘’kreča’’ plasiraju u elitu. Nikolić, Sovrović I Balov su pogodili, dok je Kneževićev šut zaustavio golman domaćih. Peti penal je izveo Dimoski, zatresao mrežu I ostavio Nišlije u igri. Počelo se sa naizmeničnim izvođenjem. Božinovski nije bio precizan, lopti je prišao Vitomir Sovrović. Tada su svi moji ukućani zanemeli, čuo se samo slab glas makedonskog spikera, praćen jakim šuštanjem: ‘’ Sovrović frla topkata . . . gol ! ‘’ Radnički se plasirao u I saveznu ligu, a Sovrović od silnog uzbuđenja pao u nesvest. Gradski heroje je dan kasnije, na ulicama Niša dočekala oduševljena masa.

 

 

Već je u prvoj sezoni osvojeno odlično šesto mesto, a sredina tabele bila je domet Radničkog I u narednih nekoliko godina. Prvi međunarodni uspeh zabeležen je 1975. kada je osvojen Balkanski kup, pobedom nad turskim Eskišehirsporom, Radnički je slavio u oba susreta (1 : 0 I 2 : 1).

Najuspešniji period istorije niškog fudbala bile su ’80 – te. Radnički se plasirao u kup UEFA I u svojoj prvoj Evrosezoni stigao do 1/8 finala. U drugoj, fantastičnoj sezoni ’81/82 odigrao 10 utakmica kojima je zadivio Evropu I zaslužio nadimak Real sa Nišave. Milenković, Gavrilović, Obradović, Halilović, Rinčić, Radosavljević, Panajotović, Drizić, Stojiljković, Đorđević, Nikolić, Aleksić, Simonović, Beganović … su redom eliminisali Napoli, Grashopers, Fejenord, Dandi, a onda u polufinalu naišli na tada najjači tim Evrope Hamburger. Nemci su zahvaljujući ubedljivoj igri na svom terenu prekinuli nišku bajku.

 

 

KUP UEFA 1981 / 82

Radnički 0-0 Napoli
Napoli 2-2 Radnički
---------------------------------------
Radnički 2-0 Grashopers
Grashopers 2-0 Radnički, penali (0-3)
---------------------------------------
Fejenord 1-0 Radnički
Radnički 2-0 Fejenord
---------------------------------------
Radnički 3-0 Dandi junajted
Dandi junajted 2-0 Radnički
---------------------------------------
Radnički 2-1 Hamburger SV

Hamburger SV 5-1 Radnički
---------------------------------------

 U svojoj poslednjoj sezoni u kupu UEFA, Radnički je došao do 1/8 finala. Tako je završeno ‘’zlatno doba’’ I počelo posrtanje velikana sa juga Srbije. 1985. Radnički ispada u niži rang, ali se posle samo jedne sezone vraća u elitu, u kojoj ostaje još šest godina. Posle toga ponovo postaje drugoligaš uz povremene izlete u I ligu. Najtužnija sezona je bila 2009. Kada je Radnički ispao u Srpsku ligu. 2012. se ponovo vratio u najviši rang srpskog fudbala.

 

 

Dres niškog kluba nosilo je desetine reprezentativaca, a najpoznatiji među njima su sigurno Dragan Stojković, Miodrag Knežević, Dragan Pantelić, Dejan Petković.

 

Vitomir



Pročitajte još:


Bari 1991
Partizan šampion Evrope
Zvezda šampion sveta 


 

Druga strana španskih medalja

DRUGA STRANA ŠPANSKIH MEDALJA

Kada neka zemlja u kontinuitetu osvaja medalje u fudbalu, košarci, rukometu I ima tenisere i teniserke u svetskom vrhu, onda je normalno da je svrstavaju u planetarnu sportsku silu. Takav je slučaj sa Španijom. Nacionalne selekcije ove države sa Pirinejskog poluostrva su aktuelni šampioni sveta i Evrope u najpopularnijem sportu – fudbalu.

Decenijama već Španija na klupskom nivou ima prave gigante u svakom iole bitnom sportu, samo bi Real i Barselona peharima osvojenim u evropskim kupovima u fudbalu, košarci i rukometu mogli da napune bilo koji muzej . Trofeje su na klupskom nivou osvajali i Elgorijaga, San Antonio, Huventud, Barseloneta, Pamesa ... Potpuno je drugačija priča kada je u pitanju reprezentativna konkurencija. Ne računajući po neku generaciju fudbalera, vaterpolista ili po nekog tenisera, španski predstavnici su u glavnom bili prosečni. Sve se promenilo devedesetih godina XX veka. Tada je postavljen sistem rada koji je uz dužno poštovanje kvalitetnih stručnjaka u radu sa mladima, najveći adut imao u basnoslavnoj novčanoj podlozi.

Prelomni momenat su bile Olimpijske igre 1992. održane u Barseloni. Neosporno da je taj mediteranski grad i do tada bio lep, obeležen delima rimske, srednjovekovne i posebno Gaudijeve arhitekture. Međutim tek ulaganjem velikih novčanih sredstava, umivanjem postojećih objekata i izgradnjom novih Barselona je postala jedan od najlepših svetskih gradova. Te igre, koje su nama ostale u lošem sećanju, jer naših sportista nije bilo zbog  ‚‚ nepravednih i ničim izazvanih sankcija ‚‚ predstavljale su početni impuls za stvaranje nove sportske sile.

Do te famozne ’92 Španija nije imala svetskog šampiona ni u jednom od tri najpopularnija sporta, fudbalu, košarci I rukometu. Danas ‘’ Crvena furija ‘’ može da se pohvali da ima ili je imala najbolje reprezentativne selekcije u navedenim sportovima. Led su probili rukometaši 2005. a isti uspeh ponovili osam godina kasnije, košarkaši su najbolji bili 2006. fudbaleri 2010. uz sve to osvojena je I omanja kamara medalja na evropskim prvenstvima I olimpijskim igrama. Osim toga Španija ima I plejadu uspešnih individualaca predvođenih jednim od najboljih tenisera u istoriji, Rafaelom Nadalom.

Čelnici španskog sporta su u cilju ostvarenja ovakvih dometa koristili sva moguća sredsva. Kada relatvno dobar sastav treba da osvoji medalju, onda mu se omogući da igra na domaćem terenu, kada je potrebno uspostaviti potpunu dominaciju u nekom takmičenju, onda se takvo takmičenje I stvori, naravno sa Špancima na liderskim funkcijama, kada je neophodan vanserisjski sportista dovedete ga iz druge zemlje.

Manir dovođenja stranaca pod špansku zastavu traje još od dana kada su dovedeni Puškaš I Di Stefano. Ipak prava pomama je počela devedesetih. Raspad SSSR-a označio je početak sezone lova na mega zvezde koje su živele iza ‘’gvozdene zavese’’, prvi  ‘’kapitalac’’ bio je Talant Dušebajev.  Jedan od lidera rukometne zbornaje se preko noći obreo u Santanderu, dobio novi pasoš I zadužio španski dres. Fantastični Kirgiz je sa Sovjetima osvojio zlata na OI 1992. I SP godinu dana kasnije. Za novu domovinu je debitovao 1996. godine. Tada je sve učinjeno da se furija popne na pobedničko postolje, doveden je pomenuti kosooki mag, dobijena organizacija takmičenja … Rezultat – srebro za Španiju I viza za OI.

Rukometni čelnici su na isti način došli I do, u tom trenutku najboljeg svetskog čuvara mreže, Arpada Šterbika. Iskorišćen je raspad Srbije I Crne gore, pa je Kaćki vojvoda postao Španac. Sa ‘’plavima’’ je osvojio dve svetske bronze, a sa novom reprezentacijom se popeo na krov sveta 2013.

Oprobani metod su koristili I vaterpolisti, dugogodišnji, trofejni sidraš bio je Ivan Perez. Rođeni Kubanac je Španiji doneo dve titule prvaka sveta, 1998. I 2001.

Ni moćna košarkaška porodica nije imuna na strance, tako da je njen bitan član Kongoanac Serž Ibaka koji se na debiju na EP u Litvaniji okitio zlatom, a samo nekoliko meseci kasnije I olimpijskim srebrom. Furija mnogo očekuje I od vanserijskog crnogorskog talenta Nikole Mirotića. Kad smo već na polju košarke, valja pomenuti I hibridnu tvorevinu poznatu pod imenom ULEB (Udruženje profesionalnih košarkaških liga Evrope). Organizacija je stvorena sa dva osnovna cilja, prvi je uspostavljanje španske hegemonije na klupskom nivou, a drugi totalna marginalizacija FIBA Evrope. Oba cilja su ostvarena, tako da je najprofitabilnije takmičenje Evroliga pod pokroviteljstvom ULEB-a, a najviše učesnika, čak četiri ima Španija. Funkcija FIBA Evropa je svedena samo na organizaciju evropskih prvenstava.

Vratimo se još jednom na praksu davanja pasoša strancima. Ima primera, ali vrlo retkih gde su se asovi odlučili da odbiju prelazak u novi nacionalni tim. Takav je najbolji fudbaler današnjice Leo Mesi koji I dalje brani boje Argentine I rukometaši Sergej Rutenka I Laslo Nagi kojima su draže njihove prave domovine Belorusija I Mađarska.

Regrutovanje stranaca se ne završava na već gotovim proizvodima, otišlo se korak dalje. Španija poseduje pravu skaut -  mašineriju koja je premrežila planetu, pa danas više nema bezbednog mesta za mlade talente. Gde god se pojavi klinac koji zna sa loptom, postoji realna šansa da se njemu I njegovoj porodici ponudi život u sunčanoj Španiji, naravno uz obavezu da u dogledno vreme obuče I crveni dres.   

Možda cela ova priča nudi I odgovor za jednu špansku enigma. Zašto njena himna nema reči?

 

Kapa dole Španiji za sve rezultate u poslednje dve decenije, ali neke činjenice se ne mogu ignorisati. Mrlja na zlatu ima još, ali se teško ili nikako ne mogu dokazati. Obični zaljubljenici u sport, ali I sportski radnici neretko dižu glas I javno pričaju o sudijskim nepravdama koje su pomogle Špancima. Ima I ‘’ zlih jezika ‘’ koji govore da je ‘’ jedna dokazano netalentovana nacija mogla da uspe samo zahvaljujući dopingu‘’ , ali to su već tvrdnje u koje svaki pravi sportista neće da poveruje bez jakih argumenata.

Za kraj I nešto što možda nema veze sa španskim sportom, najveći biciklista sveta svih vremena, sedmostruki pobednik Tur d Fransa, Lens Armstrong je 2012. priznao da je koristio nedozvoljena stimulativna sredstva. 

Vitomir

Pročitajte još:

Zvezda šampion sveta
Partizan šampion Evrope
Bari 1991