Fudbalski Gaudi

 

Fudbalski Gaudi

 

Jedini vredan autoritet u trenerskom poslu je autoritet znanja, a trener ne može to da postene u očima igrača ukoliko ne zna odgovore na sva njihova pitanja, jer ako je tako, onda igračima postaje sumnjiv kao stručnjak. Zato je bitno da se u trenerske vode uđe sa velikim predznanjem, stečenim aktivnim bavljenjem sportom ili na bilo koji drugi način. Ima vrhunskih trenera koji se nikada nisu profesionalno bavili sportom, a još više istinskih asova koji su postali loši treneri.

 

Đosep "Pep" Gvardiola rodjen je 18. januara 1971. u Santpedoru blizu Barselone. Najveći deo igračke karijere proveo je na Nou Kampu gde je bio nezamenjiv na poziciji zadnjeg veznog. Imala je Barsa u svojoj bogatoj istoriji mnoga zvučnija imena, ali se u timu snova Johana Krojfa našlo I mesto za Pepa. Osim u katalonskom gigantu Gvardiola je igrao I u Breši, Romi I Al Ahliju. Nakon fudbalske karijere postao je trener, prvo Barselone B, a kasnije i prvog tima. Na mestu šefa struke nasledio je Franka Rajkarda, sa kojim se Barsa popela na krov Evrope.

Svakome ko poseduje elementarno fudbalsko znanje, Gvardiola je u tom trenutku delovao kao najlogičnije moguće rešenje. Dete kluba, trofejni fudbaler, godine iskustva na poziciji gde nije dovoljno samo biti u vrhunskoj kondiciji, trenerska vizija prezentovana na klupi B tima … U prvoj sezoni osvojio je sve, prvenstvo, kup I Ligu šampiona.

Ovde bi najlakše bilo nabrojati sve trenerske trofeje Gvardiole, ali je po mom mišljenju mnogo bitnije staviti akcenat na njegovu autentičnost. Pep je u fudbalsku filozofiju uneo pravu revoluciji I kao niko pre njega tu igru približio savršenstvu.

Jeste fudbal ‘’najvažnija sporedna stvar na svetu ’’, ali se ipak mora priznati da su svi ostali sportovi u poslednjih dvadesetak godina ostvarili vidniji napredak. U košarci, rukometu, odbojci nema ‘’loših lopti’’, svako dodavanje ima svrhu, svaki pas je unapred smišljen. U fudbalu I to onom vrhunskom je svakodnevna pojava da golman ili neko iz poslednje linije ispuca loptu sa svoje na protivničku polovinu u nadi da će ona doći do njegovog saigrača. Pep je taj element odstranio iz igre svog tima. Bio je to osnovni preduslov za stvaranje čuvenog tika – taka stila.

Vratimo se malo unazad, tačnije na situaciju koju je Gvardiola zatekao u Barsi kada je postao njen trener. Titula za sezonu 2007-08 je otišla u Madrid, a Barselona nije beležila ni očekivane rezultate u Ligi Šampiona, jer je 2008. ispala u polufinalu, a godinu dana ranije u osmini finala. Od novog šefa struke se očekivalo mnogo I zato su mu date odrešene ruke, njegov prvi potez je za mnoge bio čudan. Želeo je da Nou Kamp napuste prva zvezda tima Ronaldinjo, odlični Deko I vanserijski napadač Eto. Prva dvojica su napustila Kataloniju dok je Kamerunac ostao još godinu dana, jer nije stigla očekivana ponuda. Demonstracijom sile I već dokazanim autoritetom Pep je u postavku igre Barse doneo jednu bitnu novinu – disciplinu. Ekipa sastavljena od izvrsnih igrača, sa prespektivnim trenerom I novim pristupom je ubrzo postala prepoznatljiva u svetu. Možda najviše po posedu lopte, naime Barsa je u velikoj većini utakmica imala posed lopte veći od 60 %. Posle nekoliko godina ovakve igre pojavili su se I oni koji joj nalaze zamerke, ali verovatno oni nisu svesni šta je sve neophodno da bi ekipa tako funkcionisala. Potrebno je imati vrhunske tehničare, ali I ubediti ih da se trči I kada lopta nije kod njih. Još jedan novi kvalitet je bio taj što kada Barsa izgubi loptu, Mesi, Inijesta, Ćavi I ostali počinju presing dok je ponovo ne osvoje. Da bi se takve zvezde I zvezdice ubedile da tako treba da igraju potreban je veliki autoritet, ali I odličan odnos sa igračima. Gvozdena disciplina se ne ogleda samo u onome što se vidi na zvaničnim utakmicama, već I na treninzima, međusobnim odnosima, odnosima prema navijačima I novinarima I u privatnom životu.

Kada je Gvardiola odlučio da raskine ugovor sa nekada najboljim fudbalerom sveta, Ronaldinjom vodio se manama Brazilca koje nije bilo moguće korigovati. Nerealno je bilo očekivati da Ronaldinjo promeni pristup igri I počne da trči I kada je bez lopte, a još nerealnije je bilo očekivati da se odrekne noćnog života. Tako je došlo do kraja plodne saradnje. Trofeji kažu da je Pep bio u pravu, ali ne samo oni. Od trenutka kada je Gvardiola postao trener Barselone, nije se desilo da neko od njenih fudbalera dospe u štampu zbog afere ili da na pripreme dođe sa viškom kilograma.

Jos jedna osobina vrhunskog trenera je stvaranje novih igrača. Pep je vrlo brzo u tim ubacio Pedra I Busketsa, a Ligu šampiona 2009. je osvojio sa čak osmoricom fudbalera iz Barselonine škole. Iako insistira na jednakosti, ni Gvardilon tim nije bio bez vedete, pa je tako prvi među jednakima postao I ostao Mesi. Ponovo zahvaljujući Gvardioli. Mladi stručnjak je nastavio da praktikuje oprobanu taktiku 4 – 3 – 3, ali je ponovo uveo inovaciju. U takvoj taktici na poziciji centralnog napadača po pravilu igra visok fudbaler, koji može da se u skoku nosi sa snažnim centarhalfovima. Pep je na to mesto postavio 170 cm visokog I ne preterano snažnog Mesija. Rezultat ponovo fantastičan.

Posle sjajnih sezona na Nou Kampu došlo je do prezasićenja, pa je Gvardiola rešio da sebe časti godinom odmora I pronađe novi izazov, njegovo ime je Bajern iz Minhena. Biće to u pravom smislu reči najveći ispit u dosadašnjoj Pepovoj karijeri. Dolazi u klub koji je finansijski najstabilniji u Evropi, čeka ga brižljivo selektovan sastav, odličan budžet, snažna infrastruktura, armija navijača, stiče se utisak da je Gvardiola poslednji komadić mozaika.

 

Trofeji:

Kao fudbaler:

Barselona

• Prvak Španije (6)

1990 – 91, 1991 – 92, 1992 – 93, 1993 – 94, 1997 – 98, 1998 – 99

• Kup Kralja (2)

1996 – 97, 1997 – 98

• Superkup Španije (4)

1991, 1992, 1994, 1996

• Liga šampiona (1)

1992

• Kup pobednika kupova: (1)

1997

• Superkup Evrope  (2)

1992, 1997

• Olimpijske igre: (1)

1992

Kao trener:

Barselona B

• Tercera Division: (1)

2007 – 08

Barselona

• Prvak Španije (3)

2008 – 09, 2009 – 10, 2010 – 11

• Kup Kralja (1)

2008 – 09

• Superkup Španije: (3)

2009, 2010, 2011

• Liga šampiona (2)

2008 – 09, 2010 – 11

• Superkup Evrope  (2)

2009, 2011

• Svetski kup (2)

2009, 2011

 

Pročitajte još:

Druga strana španskih medalja

 

 

 

 

 

Real sa Nišave

Real sa Nišave
 

Kad se neko rodi I odraste na niškom asfaltu I kada od rođenja sluša priče o Radničkom, a vikendom sa ocem I dedom odlazi na Čair, on onda ne pravi razliku između Zvezde I Partizana. Ne priklanja se ni crveno ni crno – belima, već na njih gleda kao I na druge rivale koji dolaze u Niš.

Fudbal je srca Nišlija osvojio odmah posle I svetskog rata, a ozvaničen je osnivanjem prvog fudbalskog kluba, Sinđelića, koji je svoje utakmice igrao na terenu XVI pešadijskog puka. Malo vremena je trebalo da ‘’orlići’’ dobiju gradske rivale, osnovani su Obilić, Jug Bogdan, Niševac, TAŠK, Polet … 1921. Miloš Marković, niški komunista pokreće inicijativu za osnivanje kluba, koji dobija naziv Proleter, bila je to preteča najvećeg kluba južne Srbije, Radničkog. Kada su osnivači otputovali u Beograd da registruju novi klub nisu mogli ni da naslute da će se kući vratiti neobavljena posla. Proleter nije primljen u Loptački savez jer tadašnjoj vlasti ime nije odgovaralo. Ime je moralo da se menja, pa je tako 24. aprila 1923. osnovan Radnički. Prvi teren  novonastalog kluba bilo je igralište Radničkog doma, fudbeleri su se posle kraćeg vremena preselili na uslovniji teren, na starom vašarištu, blizu današnje Mašinske industrije.

Ekipa sastavljena od mladih entuzijasta je ekspresno napredovala I posle nekoliko godina postala dominantna u niškom regionu. Radnički je tada nastupao u zelenim dresovima, dok je na grbu dominirala crvena petokraka. U tom periodu su aktivni fudbaleri bili I kasniji revolucionari Stanko Paunović I Josip Kolumbo.

 

 

 

Otvorena naklonost komunističkim idejama stvorila je nove probleme, pa je za vreme šestojanuarske diktature, 1929. Radničkom bio zabranjen rad, tako da klub nije funkcionisao nekoliko godina, usledio je zatim II svetski rat ...

Uspon Radničkog počinje u posleratnim godinama. Sezona u kojoj je niški klub iz ‘’palanačkog’’ prerastao u ‘’ozbiljan’’ bila je 1961/62, osvojeno je drugo mesto u II saveznoj ligi Zapad I pravo da se kroz baraž, protiv Vardara izbori status prvoligaša. Prva utakmica, odigrana u Nišu je završena bez pobednika, bilo je 1 : 1, tako da je uoči revanša skopski sastav važio za favorite.

 

 

Taj dvomeč je jedna od priča koje su obeležile moje detinjstvo, a koju mi je bezbroj puta pričao moj deda, inače redovni posetilac utakmica Radničkog. Taj veliki I iskreni navijač niškog kluba nije otputovao u Skoplje, ali je utakmicu pratio u direktnom radio prenosu, na prijemniku koji nije baš dobro ‘’hvatao’’ signal iz Makedonije. Po rečima deda Čede, bio je to prenos iz druge ruke, jer je moj stric Bane držao uvo na zvučniku I ostalim ukućanima prenosio tok duela. Posle devedeset minuta nije bilo golova pa se pristupilo penalima. Tada se oni nisu izvodili naizmenično, već je prvo jedna ekipa šutirala svih pet, a onda druga. Vardar je iskoristio četiri od pet jedanaesteraca, pa su gosti bili u poziciji da se uz nepogrešive strelce sa ‘’kreča’’ plasiraju u elitu. Nikolić, Sovrović I Balov su pogodili, dok je Kneževićev šut zaustavio golman domaćih. Peti penal je izveo Dimoski, zatresao mrežu I ostavio Nišlije u igri. Počelo se sa naizmeničnim izvođenjem. Božinovski nije bio precizan, lopti je prišao Vitomir Sovrović. Tada su svi moji ukućani zanemeli, čuo se samo slab glas makedonskog spikera, praćen jakim šuštanjem: ‘’ Sovrović frla topkata . . . gol ! ‘’ Radnički se plasirao u I saveznu ligu, a Sovrović od silnog uzbuđenja pao u nesvest. Gradski heroje je dan kasnije, na ulicama Niša dočekala oduševljena masa.

 

 

Već je u prvoj sezoni osvojeno odlično šesto mesto, a sredina tabele bila je domet Radničkog I u narednih nekoliko godina. Prvi međunarodni uspeh zabeležen je 1975. kada je osvojen Balkanski kup, pobedom nad turskim Eskišehirsporom, Radnički je slavio u oba susreta (1 : 0 I 2 : 1).

Najuspešniji period istorije niškog fudbala bile su ’80 – te. Radnički se plasirao u kup UEFA I u svojoj prvoj Evrosezoni stigao do 1/8 finala. U drugoj, fantastičnoj sezoni ’81/82 odigrao 10 utakmica kojima je zadivio Evropu I zaslužio nadimak Real sa Nišave. Milenković, Gavrilović, Obradović, Halilović, Rinčić, Radosavljević, Panajotović, Drizić, Stojiljković, Đorđević, Nikolić, Aleksić, Simonović, Beganović … su redom eliminisali Napoli, Grashopers, Fejenord, Dandi, a onda u polufinalu naišli na tada najjači tim Evrope Hamburger. Nemci su zahvaljujući ubedljivoj igri na svom terenu prekinuli nišku bajku.

 

 

KUP UEFA 1981 / 82

Radnički 0-0 Napoli
Napoli 2-2 Radnički
---------------------------------------
Radnički 2-0 Grashopers
Grashopers 2-0 Radnički, penali (0-3)
---------------------------------------
Fejenord 1-0 Radnički
Radnički 2-0 Fejenord
---------------------------------------
Radnički 3-0 Dandi junajted
Dandi junajted 2-0 Radnički
---------------------------------------
Radnički 2-1 Hamburger SV

Hamburger SV 5-1 Radnički
---------------------------------------

 U svojoj poslednjoj sezoni u kupu UEFA, Radnički je došao do 1/8 finala. Tako je završeno ‘’zlatno doba’’ I počelo posrtanje velikana sa juga Srbije. 1985. Radnički ispada u niži rang, ali se posle samo jedne sezone vraća u elitu, u kojoj ostaje još šest godina. Posle toga ponovo postaje drugoligaš uz povremene izlete u I ligu. Najtužnija sezona je bila 2009. Kada je Radnički ispao u Srpsku ligu. 2012. se ponovo vratio u najviši rang srpskog fudbala.

 

 

Dres niškog kluba nosilo je desetine reprezentativaca, a najpoznatiji među njima su sigurno Dragan Stojković, Miodrag Knežević, Dragan Pantelić, Dejan Petković.

 

Vitomir



Pročitajte još:


Bari 1991
Partizan šampion Evrope
Zvezda šampion sveta 


 

Druga strana španskih medalja

DRUGA STRANA ŠPANSKIH MEDALJA

Kada neka zemlja u kontinuitetu osvaja medalje u fudbalu, košarci, rukometu I ima tenisere i teniserke u svetskom vrhu, onda je normalno da je svrstavaju u planetarnu sportsku silu. Takav je slučaj sa Španijom. Nacionalne selekcije ove države sa Pirinejskog poluostrva su aktuelni šampioni sveta i Evrope u najpopularnijem sportu – fudbalu.

Decenijama već Španija na klupskom nivou ima prave gigante u svakom iole bitnom sportu, samo bi Real i Barselona peharima osvojenim u evropskim kupovima u fudbalu, košarci i rukometu mogli da napune bilo koji muzej . Trofeje su na klupskom nivou osvajali i Elgorijaga, San Antonio, Huventud, Barseloneta, Pamesa ... Potpuno je drugačija priča kada je u pitanju reprezentativna konkurencija. Ne računajući po neku generaciju fudbalera, vaterpolista ili po nekog tenisera, španski predstavnici su u glavnom bili prosečni. Sve se promenilo devedesetih godina XX veka. Tada je postavljen sistem rada koji je uz dužno poštovanje kvalitetnih stručnjaka u radu sa mladima, najveći adut imao u basnoslavnoj novčanoj podlozi.

Prelomni momenat su bile Olimpijske igre 1992. održane u Barseloni. Neosporno da je taj mediteranski grad i do tada bio lep, obeležen delima rimske, srednjovekovne i posebno Gaudijeve arhitekture. Međutim tek ulaganjem velikih novčanih sredstava, umivanjem postojećih objekata i izgradnjom novih Barselona je postala jedan od najlepših svetskih gradova. Te igre, koje su nama ostale u lošem sećanju, jer naših sportista nije bilo zbog  ‚‚ nepravednih i ničim izazvanih sankcija ‚‚ predstavljale su početni impuls za stvaranje nove sportske sile.

Do te famozne ’92 Španija nije imala svetskog šampiona ni u jednom od tri najpopularnija sporta, fudbalu, košarci I rukometu. Danas ‘’ Crvena furija ‘’ može da se pohvali da ima ili je imala najbolje reprezentativne selekcije u navedenim sportovima. Led su probili rukometaši 2005. a isti uspeh ponovili osam godina kasnije, košarkaši su najbolji bili 2006. fudbaleri 2010. uz sve to osvojena je I omanja kamara medalja na evropskim prvenstvima I olimpijskim igrama. Osim toga Španija ima I plejadu uspešnih individualaca predvođenih jednim od najboljih tenisera u istoriji, Rafaelom Nadalom.

Čelnici španskog sporta su u cilju ostvarenja ovakvih dometa koristili sva moguća sredsva. Kada relatvno dobar sastav treba da osvoji medalju, onda mu se omogući da igra na domaćem terenu, kada je potrebno uspostaviti potpunu dominaciju u nekom takmičenju, onda se takvo takmičenje I stvori, naravno sa Špancima na liderskim funkcijama, kada je neophodan vanserisjski sportista dovedete ga iz druge zemlje.

Manir dovođenja stranaca pod špansku zastavu traje još od dana kada su dovedeni Puškaš I Di Stefano. Ipak prava pomama je počela devedesetih. Raspad SSSR-a označio je početak sezone lova na mega zvezde koje su živele iza ‘’gvozdene zavese’’, prvi  ‘’kapitalac’’ bio je Talant Dušebajev.  Jedan od lidera rukometne zbornaje se preko noći obreo u Santanderu, dobio novi pasoš I zadužio španski dres. Fantastični Kirgiz je sa Sovjetima osvojio zlata na OI 1992. I SP godinu dana kasnije. Za novu domovinu je debitovao 1996. godine. Tada je sve učinjeno da se furija popne na pobedničko postolje, doveden je pomenuti kosooki mag, dobijena organizacija takmičenja … Rezultat – srebro za Španiju I viza za OI.

Rukometni čelnici su na isti način došli I do, u tom trenutku najboljeg svetskog čuvara mreže, Arpada Šterbika. Iskorišćen je raspad Srbije I Crne gore, pa je Kaćki vojvoda postao Španac. Sa ‘’plavima’’ je osvojio dve svetske bronze, a sa novom reprezentacijom se popeo na krov sveta 2013.

Oprobani metod su koristili I vaterpolisti, dugogodišnji, trofejni sidraš bio je Ivan Perez. Rođeni Kubanac je Španiji doneo dve titule prvaka sveta, 1998. I 2001.

Ni moćna košarkaška porodica nije imuna na strance, tako da je njen bitan član Kongoanac Serž Ibaka koji se na debiju na EP u Litvaniji okitio zlatom, a samo nekoliko meseci kasnije I olimpijskim srebrom. Furija mnogo očekuje I od vanserijskog crnogorskog talenta Nikole Mirotića. Kad smo već na polju košarke, valja pomenuti I hibridnu tvorevinu poznatu pod imenom ULEB (Udruženje profesionalnih košarkaških liga Evrope). Organizacija je stvorena sa dva osnovna cilja, prvi je uspostavljanje španske hegemonije na klupskom nivou, a drugi totalna marginalizacija FIBA Evrope. Oba cilja su ostvarena, tako da je najprofitabilnije takmičenje Evroliga pod pokroviteljstvom ULEB-a, a najviše učesnika, čak četiri ima Španija. Funkcija FIBA Evropa je svedena samo na organizaciju evropskih prvenstava.

Vratimo se još jednom na praksu davanja pasoša strancima. Ima primera, ali vrlo retkih gde su se asovi odlučili da odbiju prelazak u novi nacionalni tim. Takav je najbolji fudbaler današnjice Leo Mesi koji I dalje brani boje Argentine I rukometaši Sergej Rutenka I Laslo Nagi kojima su draže njihove prave domovine Belorusija I Mađarska.

Regrutovanje stranaca se ne završava na već gotovim proizvodima, otišlo se korak dalje. Španija poseduje pravu skaut -  mašineriju koja je premrežila planetu, pa danas više nema bezbednog mesta za mlade talente. Gde god se pojavi klinac koji zna sa loptom, postoji realna šansa da se njemu I njegovoj porodici ponudi život u sunčanoj Španiji, naravno uz obavezu da u dogledno vreme obuče I crveni dres.   

Možda cela ova priča nudi I odgovor za jednu špansku enigma. Zašto njena himna nema reči?

 

Kapa dole Španiji za sve rezultate u poslednje dve decenije, ali neke činjenice se ne mogu ignorisati. Mrlja na zlatu ima još, ali se teško ili nikako ne mogu dokazati. Obični zaljubljenici u sport, ali I sportski radnici neretko dižu glas I javno pričaju o sudijskim nepravdama koje su pomogle Špancima. Ima I ‘’ zlih jezika ‘’ koji govore da je ‘’ jedna dokazano netalentovana nacija mogla da uspe samo zahvaljujući dopingu‘’ , ali to su već tvrdnje u koje svaki pravi sportista neće da poveruje bez jakih argumenata.

Za kraj I nešto što možda nema veze sa španskim sportom, najveći biciklista sveta svih vremena, sedmostruki pobednik Tur d Fransa, Lens Armstrong je 2012. priznao da je koristio nedozvoljena stimulativna sredstva. 

Vitomir

Pročitajte još:

Zvezda šampion sveta
Partizan šampion Evrope
Bari 1991