A mogli smo da živimo kao Danci

A mogli smo da živimo kao Danci

 

Uzgoj svinja je samo jedan od gomile neiskorišćenih potencijala Srbije. Zemlja koja je pre dvesta godina bila jedan od najvećih izvoznika živih svinja sada ne izvozi nijednu. Za vreme vladavine Miloša Obrenovića van granica je godišnje odlazilo preko 200.000 komada, ne računajući ogromne količine mesa I mesnih prerađevina.

 

Procenjuje se da imamo kapacitet za gajenje 14 miliona svinja, a samo 42 % je iskorišćeno. Da je Srpska ekonomija bila orjentisana ka poljoprivredi, verovatno bismo bili na mestu na kome se sada nalazi Danska. Ova zemlja sa severa Evrope nije slučajno uzeta za primer.

Danci su svetski lideri u svim segmentima svinjogojstva, najproduktivniji su, meso je najkvalitetnije, tehnologija najbolja. Ne postoji veliko tržište na kome oni nemaju primat, od severne Amerike do Japana, koji kompletan uvoz svinjetine obavlja baš iz Danske. Gajenje svinja je izdignuto na najviši mogući nivo, u idealnim uslovima koji podrazumevaju odsustvo parazita I bolesti, ostvaruje se za naše prilike nestvaran godišnji prirast od 30 prasadi po krmači. Lokomotiva danske kompozicije je najmodernija svetska farma, Danska kruna u kojoj se mesečno obradi preko 400.000 svinja. U njoj je sve strogo kontrolisano, od oplodnje krmača, preko prasenja, uzgoja I klanja do finalnog proizvoda koji odlazi konzumentima u preko 100 zemalja sveta.  O svemu se stara 10.000 zaposlenih. Uz ovu gigantsku farmu svinjarstvom se bavi još oko 4.600 manjih, tako da izvoz od 2 miliona tona mesa I sedam miliona prasića ne treba da čudi.

Savršenost sistema se ogleda u tome što se ništa ne baca, repovi, papci, uši, iznutrice I krv nalaze primenu, od njih se prave prerađevine za ishranu ljudi I kućnih ljubimaca, ali I sirovine za proizvodnju biodizela.

Rad danskih farmi nema manjkavosti, jednostavno se o svemu vodi račina, pa tako I o zaštiti životne sredine. Izračunato je da je zahvaljujući strogoj kontroli emisija ugljendioksida po kilogramu proizvedenog mesa dvostruko manja nego 1985. godine. 

Standardi Evropske unije su sve viši I viši tako da konkurenti Danaca ne mogu da održe korak, a situacija sa, recimo Srbijom je još teža. Danas više nije dovoljno samo proizvesti, već to uraditi na najbolji mogući način, zatim obraditi, upakovati pa tek onda prodati.

Gde smo mi, a gde Danci? Naš ukupan izvoz na godičnjem nivou iznosi 9 milijardi evra, Danska izvozi 9 puta više, a 10 milijardi evra je samo eksport poljoprivrednih proizvoda.

 

Srbija                                                  Danska

7, 2 miliona           stanovnika         5, 5 miliona

77.474 km²           površina             43.075 km²

9 milijardi eur       izvoz                    81 milijarda eur


Vitomir


Pročitajte još:

Srpski praznik
Junusov svet

.

Junusov svet

Junusov svet

Pod mikrofinansiranjem se podrazumeva finansiranje najugroženijeg sektora stanovništva, odnosno dela populacije kome su vrata banaka zatvorena. Status mikrofinansijskih institucija u Srbiji i svetu nije isti. Na planeti danas posluje oko 8000 organizacija koje imaju portfolio sa preko 17 miliona klijenata i dve i po milijarde evra. U Srbiji je situacija drugačija jer postojanje MF institucija nije zakonom regulisano. Do 2003. godine je postojalo odobrenje Narodne banke Srbije za plasiranje kredita iz donacija, najpre UNHCR-a, a zatim I drugih investitora. Nakon toga je krenula saradnja sa poslovnim bankama, koje su davale kredite u svoje ime, ali iz sredstava mikrofinansijskih organizacija. Takav način rada je potrajao do 2005. kada je donet zakon kojim je I to zaustavljeno. Trenutno sve funkcioniše tako što MF institucije polažu depozit bankama na osnovu koga plasiraju kredit. To je objektivno veliki problem koji na kraju najviše opterećuje klijenta, jer bankarske provizije povećavaju cenu kredita, a procedure usporavaju isplatu sredstava.

Praksa u zemljama u razvoju je pokazala da  mesta za mikrofinansijske organizacije ima. Ovakav vid kreditiranja ima ključnu ulogu u formiranju i kontrolisanom razvoju malih preduzeća I smanjenju stope nezaposlenosti samozapošljavanjem i otvaranjem novih radnih mesta. Osim finansijske bitna je I nefinansijska strana usluge, a tu se pre svega misli na savetovanje klijenata, edukaciji I redovni monitoring.

Danas u Srbiji funkcioniše nekoliko MF institucija među kojima prednjače Agroinvest i Fond za mikro razvoj.

Tvorac mikrofinansiranja je profesor ekonomije iz Bangladeša, Muhamed Junus. Bio je prvi koji se okrenuo sistematskom finansiranju siromašnih slojeva stanovništva. Junus je u praksu sproveo svoju teoriju po kojoj su ljudi uz relativno mala finansijska sredstva otpočinjali privatni biznis. Poljoprivrednici su ulagali u mehanizaciju ili stočni fond, krojačice kupovale bolje mašine, pekari nove peći i na taj način povećavali produktivnost na viši nivo. Ovakav koncept finansiranja je ekspresno našao plodno tle u svim delovima sveta gde ima ljudi koji žive ispod granice siromaštva.

Da li je Junusova ideja uspela ili ne govori sledeći podatak: banka Gramin, koju je on osnovao još 1976. trenutno ima 9 miliona klijenata u 2. 564 ekspoziture u 43 države. Za kraj još jedno podsećanje Muhamed Junus je 2006. dobio Nobelovu nagradu za mir !!!

Vitomir

 

Urbane niške pihtije

URBANE NIŠKE PIHTIJE

Još jedan od bisera niške kuhinje su I pihtije. O tome kako se one pripremaju na jugu Srbije pisalo se mnogo puta. Ove o kojima je pišem priprema čovek koji je postao pravi majstor u pravljenju istih, Buca sa Crvenog pevca. Maestro ih naziva urbanim, jer ih priprema u uslovima koje ima svaka gradska domaćica koja živi u stanu i uz pomoć tekovina moderne kuhinje.

                                                           Buca sa Crvenog pevca

Maestro svojim načinom želi da svim vajnim domaćicama stavi do znanja da razloga za izbegavanje spremanja pihtija nema. Njegov manevarski prostor nije veliki, standardna kuhinja, njemu nije potreban ogroman sud u kome će sve kuvati, već dva obična ekspres lonca.

 Evo kako Buca priprema Urbane pihtije. Pređe ulicu i ode do najbliže mesare u kojoj kupi sedam do osam svinjskih nogica, dimljenih ili svežih i jednu butkicu od oko kilogram i po. Sve to kuva u dva ekspres lonca, u jednom nogice, u drugom butkicu. Kuvanje, od trenutka kada počne da pišti traje pedeset minuta. Tako skuvano meso zajedno sa koskama i tečnošću presuti u jednu vecu šerpu i ostaviti preko noći da se stegne.

Sutradan, sa  već stegnute mase skinuti mast koja se uhvatila na površini,   šerpu vratiti na šporet i čekati da provri. Sve to procediti kroz đevđir, posoliti i samo tečnost vratiti da ponovo proključa. Meso odvojiti od kostiju i tako  iskidano poređati u posude u kojima će se pihtije stezati. Dodati nekoliko glavica belog luka I sačekati da se masa stegne.

Majstor Buca na već gotove pihtije stavlja tucanu papriku, mada on kaže da je bolje da se sa venca skine par onih ljutih, da se propeku na ringli, a onda izdrobe.

Prijatno !!!
 

Pročitajte još:

Hajdučki ćevap

Srpski praznik

Crveni pevac

Zvezda šampion sveta

 

Zvezda šampion sveta

Dok je ‚‚ krnja Jugoslavija‚‚ ratovala sa svojom bivšom republikom Hrvatskom, najveći sportski klub nekadašnje zajedničke države je kretao na svoje najvažnije putovanje. Šestog decembra 1991. Godine fudbaleri Crvene zvezde su u Tokiju reprezentovali Evropu u borbi za trofej namenjen najboljem klubu planete. Te godine su se za titulu borili crveno – beli, koji su nekoliko meseci ranije pokorili Evropu i Kolo – Kolo koji je bio najbolji u Južnoj Americi. Zvezda je u odnosu na tim koji je slavio u Bariju ostala bez standardnih Prosinečkog, kapitena Stojanovića, Šabanadžovića, Binića. I bez njih je evropski prvak imao ekipu za respekt predvođenu Savićevićem, Pančevom, Jugovićem, Mihajlovićem i bedemom u odbrani Belodedićem i Najdoskim.

Već na samom startu više od šezdeset hiljada gledalaca je videlo da su oba rivala došla bez podignutog garda, a to je bila situacija u kojoj crveno – beli mogu da pobede svakoga. Samo je 19 minuta bilo potrebno pulenima Vladice Popovića da prvi put zatresu mrežu Čileanaca, strelac Vladimir Jugović. Nastavila je Zvezda da melje protivnika, ređale su se šanse i samo se čekalo kada će pasti drugi gol. Briljirao je tada najveći fudbaler koga je iznedrila Crna Gora, Dejan Savićević. Izluđivao je Dejo svoje čuvare, driblao, asistirao, a onda u trenutku pokazao da bi, da se umesto fudbala odlučio za boks, takođe bio u svetskom vrhu. Naseo je na provokaciju svog čuvara i krošeom ga poslao na zemlju. Bokserski maniri našeg i glumački talenat čileanskog fudbalera rezultirali su crvenim kartonom. Zvezda je u drugo poluvreme ušla brojčano slabija.

Besprekorno fizički pripremljen evropski prvak nije ni pomišljao da čuva prednost, nastavljeni su naleti ka golu ‚‚ divljih mačaka.‚‚ U 59. Minutu, tada 22-ogodičnji Jugović postiže svoj drugi gol u velikom finalu i stavlja svima do znanja da su crveno – beli najbolji tim na svetu. Tačku na sjajno izdanje stavio je, kako i dolikuje, najbolji strelac Evrope Darko Pančev u 72. minutu za krajnjih 3 : 0.

Bila je to labudova pesma srpskog fudbala.

                                                      

CRVENA ZVEZDA – KOLO-KOLO 3:0 (1:0)
Korneri: 7:0 za Kolo-Kolo. Strelci: Jugović u 19. i 59. i Pančev u 72. minutu. Nacionalni olimpijski stadion u Tokiju. Teren: odličan. Vreme: idealno. Gledalaca: 62.064. Sudija: Kurt Retlisberger (Švajcarska) 8. Pomoćnici: Čan Jam Mini Kiširo Tači (Japan). Žuti kartoni: Mihajlović i Vasilijević (Crvena zvezda), Migel Ramirez (Kolo-Kolo). Crveni karton: Savićević (Crvena zvezda) u 44. minutu.
CRVENA ZVEZDA: Milojević 9, Radinović 9, Vasilijević 8, Jugović 10, Belodedić 10, Najdoski 9, Stošić 8, Ratković 9, Pančev 8, Savićević 8, Mihajlović 9. Trener: Vladica Popović.
KOLO KOLO: Moron 6, Mendoza 8, Garido 5, Margas 5, Migel Ramirez 6, Bartičioto 7, Salvitera 5 (Dambrovski -), Janjez 8, Pizaro 7, Martinez 6 (Rubio -). Trener: Mirko Jozić 

 Pročitajte još:

Bari 1991
Partizan šampion Evrope
 

 

 

 

 

Srpski praznik

Srpski praznik

 

Najautentičniji motivi srpskih kuvara su kavurma I čvarci. E sad, prvopomenuta se različito pravi od mesta do mesta, pa čak I od kuće do kuće, može od svinjskog, a može I od goveđeg mesa, može sa više iznutrica, a može I sa manje, isti je slučaj I sa začinima. Ono što je bitno za recept koji vam ja preporučujem nisu samo sastojci već I način pripreme, što bi se reklo tehnologija. Moj je recept iz živopisnog sela na padinama Kablara, Jančića iz kuće Jovanića. Receptura I procedura se nisu menjali od kada su se Jovanići tu doselili, a ima tu dosta vremena.

 

Kao I u celoj Srbijii ovde se svinje kolju novembra, kad postane malo hladnije. Prvi dan ovog velikog srpskog “praznika” protiče u samom činu egzekucije I tranžiranja, dok se onaj zanimljiviji deo, pravljenje čvaraka I kavurme ostavlja za sutra. Tada domaćin u društvu svojih pomagača pristupa poslu, pali veliku vatru I na nju stavlja raniju, sud u kome će se kuvati meso za kavurmu. Kao što pomenuh na početku teksta, vreme klanja je vreme prvih hladnoća, a radnicima ne sme da bude hladno. Na velikoj površini dvorišta u kome se “predstava” odigrava vatra nije dovoljna da ugreje sve te ljude, tako da oni moraju da nađu alternativu. Vekovi su pokazali da je najbolji način za to domaća rakija po kojoj je ovaj kraj I te kako poznat. Taman kad su se domaćin I njegova svita zagrejali, raspalila se I vatra. U raniju se tada stavlja svinjska glava bez ušiju, bela džigerica, srce I sve kosti na kojima ima još mesa. Paralelno sa tim poslom radi se još jedan. Na drugoj vatri, u drugom kazanu se topi mast.

Rad na tim kazanima ne iziskuje kontinuitet, tako da družina ne može dovoljno da zagreje svoje mišiće, pa mora ponovo da pribegava alternativi, šljivovici. Ovi iskusni vukovi znaju koliko takvo rešenje može da bude pogubno po konačni rezultat, pa ne dozvoljavaju da “ljuta” prevlada. Protiv nje se bore širokim dijapazonom “oružja”, od onih manjeg kalibra kao što su sir I turšija pa do teže artiljerije tipa svinjski vrat na roštilju. Takav raspored snaga je idealan balans, jer su radnici zagrejani, ali ne I pripiti, pa je rizik, mislim tu I na onaj vezan za kavurmu, ali I samopovređivanje, sveden na minimum.

Pošto je šljivovica završila svoje, vreme je da se stavi ad akta. Na njeno mesto dolazi vino, po mogućstvu, domaće, crno, gusto I slatko. Nije tako jako kao rakija, ali je vrlo podmuklo, pa se I sa njim treba boriti na isti način. Ponovo kao kolateralna šteta na usijane rešetke skare padaju vešalice I krmenadle.

Dok se svi ovi ljudi u dvorištu bore protiv “nemani alkohola” I povremeno mešaju meso I mast, dolazimo do druge faze pripremanja kavurme. Meso je toliko kuvano da samo otpada sa kostiju, tada se ono vadi na sto gde se secka na sitne komade, tu mu se dodaju začini, so, lorber, biber I tucana paprika. Ovo jedinjenje se zatim meša rukama kako bi se ujednačio ukus, a onda se, dok je još vruće stavlja u debela, plastična creva I odlaže na hlađenje.

Kraj “kavurmizacije” valja propisno obeležiti, tako da se na scenu, ali samo na kratko vraća šljivovica, tek da se nazdravi, jer vremena za nešto više nema.

Ekipa zatim prilazi drugoj raniji u kojoj je slanina vec odavno pretvorena u mast, a čvarci rumeni. Mast se cedi kroz gazu direktno u posude u kojima će se ohladiti I kasnije koristiti. Svi oni čvarci koji su ostali u gazi se stavljaju u presu koja iz njih istiska I poslednje kapi masti. Tako ispresovani oni idu na sto gde se sole po istančanom ukusu domaćina. Odmah sledi I prva konzumacija, nova nazdravljanja I silne pohvale, među kojima se izdvaja jedna : “Odlični su , možeš njima da se pričestiš” čime se aludira na vanserijsko presovanje.

 

Kada je posao najzad gotov, kavurma I čvarci uskladišteni, ranije oprane, domaćin predlaže društvu da nešto popiju. Ljudi koji su do lakata masni, nadimljeni I znojavi ipak imaju obzira prema domaćici pa zbog toga odbijaju da uđu u kuću, ali da ne uvrede gazdu ipak pristaju da nešto popiju. Novembarski dani su kratki, a noći hladne, pa je jedino rešenje grejana rakija. Tek ispijanjem poslednje kapi “šumadijskog čaja” može se reći da je svetkovina najzad gotova.

 

Vitomir

Pročitajte još:

Urbane niške pihtije
Hajdučki ćevap

 

 

  

Partizan šampion Evrope

Partizan šampion Evrope

„Da nije bilo nesrecnih i ničim izazvanih sankcija Srbiji,  desilo bi se to i to, bili bismo bogatiji, ne bi propale firme, sport, kultura . . .“ Koliko je samo tekstova o mogućem boljem životu u svim sferama počinjalo ovako, ali ja jednostavno ne mogu, a da ne počnem svoj baš njom.

Dakle, da nije bilo tog famoznog embarga košarkaški klub Partizan bi sada bio u rangu Barselone, CSKA, Makabija, Panatinaikosa i Olimpijakosa, odnosno klubova pretplaćenih na fajnal for. Pre dvadeset godina jedan mlad, perspektivan tim predvođen najtraženijim bekovskim parom Evrope, Aleksandrom Đorđevićem i Predragom Danilovićem i sa klupe maestralno vođen najboljim učenikom velikog Profesora Aleksandra Nikolića, debitantom Željkom Obradovićem postao je vladar „starog kontinenta.“

Ništa te godine nije išlo na ruku crno – belih, zbog sankcija su svoje utakmice kao domaćini igrali u Fuenlabradi, malom španskom gradu čiji su se stanovnici maksimalno potrudili da se srpski klub stvarno oseća kao kod kuće, a na klupu je seo trener bez iskustva, Željko Obradović koji je u prethodnoj sezoni bio jedan od najbitnijih šrafova na terenu.

Partizan je u kvalifikacijama očekivano lako eliminisao mađarskog prvaka Solnok i plasirao se u takmičenje po grupama gde su mu rivali bili, tada najbolji španski timovi Huventud i Estudijantes, italijanski gigant Filips Milano, grčki Aris, nemački Bajer, belgijski Mehelen i holandski Helder.

Ligaški deo je završen sa skorom, devet pobeda i pet poraza, što je bilo dovoljno za četvrto mesto I plasman u četvrtfinale. Poslednja prepreka pred fajnal for bio je Virtus, tada pod imenom Knor. Mlada srpska ekipa sa prosekom od 21,7 godina se nije uplašila prebogatih Bolonjeza predvođenih bivšim jugoslovenskim plejom Jurijem Zdovcom. FIBA je prvi I jedini put u sezoni dozvolila Partizanu da igra u Beogradu. Đorđević, Danilović, Nakić, Stevanović, Dragutinović, Rebrača, Šilobad, Koprivica, Lončar i Šarić su u tri utakmice eliminisali Italijane. U majstorici su Đorđević I Danilović bili nezaustavljivi I doneli Partizanu vizu za Istanbul.

A u turskoj metropoli je predstavnik zemlje u ratu I sa stanovnicima koji svojom platom ne bi mogli ni da odu do Carigrada, a kamoli  kupe ulaznice, bio crna ovca.  Već je prava senzacija bio plasman na završni turnir, tako da se crno – belima nisu davale gotovo nikakve šanse. Prvi favoriti su bili italijanski Filips i Huventud, mada ni trijumf Estudijantesa ne bi bio iznenađenje. Sva četiri učesnika fajnal fora su se u prvoj fazi takmičila u istoj grupi tako da nepoznanica nije bilo.

 

Partizan je u polufinalu odmerio snage sa Filipsom i pobedio sa 82 : 75. U najvećoj utakmici u istoriji kluba protivnik će mu biti Huventud sa kojim je u grupi odigrao dve neizvesne utakmice i ostvario polovičan učinak.

Poslednji minut mitskog finala. Đofreza na osam sekundi pre kraja postiže dva poena i donosi prednost Špancima, 70 : 68. Tada je usledilo ono po čemu će Sale Nacionale postati poznat širom sveta. Kao i što dolikuje neprikosnovenom vođi, uzeo je loptu i za samo osam sekundi, došao do linije 6, 25 i kao da je na treningu, a ne na šutu koji odlučuje o prvaku Evrope, ubacio loptu za konačnih 71 : 70. Bio je to trenutak u koji je stala čudesna sezona 'crno-belih'.

Vitomir

PARTIZAN 71
HUVENTUD 70
DVORANA: „Abdi Ipekči“ u Istanbulu. Gledalaca: 9.500. Sudije: Ruven Virovnik (Izrael), Filip Leman (Švajcarska).
PARTIZAN: Đorđević 24 (7-2 za dva, 7-5 za tri, 4-4 bacanja, 2 sk, 3 as), Danilović 25 (12-7 za dva, 4-2 za tri, 7-6 bacanja, 5 sk, 3 bl, 2 uk), Nakić 5 (5-1 za dva, 4-1 za tri, 1 sk), Stevanović 6 (4 sk), Koprivica 4 (4 sk), Rebrača (3 sk ), Šilobad 4 (3 sk), Lončar 2, Dragutinović 2. U timu su te sezone još bili: Šarić, Perović, Lončar, Mihajlovski, Sinđelić. Trener: Željko Obradović.
HUVENTUD: R. Đofreza 8, Viljakampa 13 (4 sk, 4 uk), Presli 20 (9 sk), Tompson 5 (8 sk), Morales 6 (9 sk), T. Đofreza 18 (6 sk, 3 uk), Pardo, Ruf. Trener: Manuel Lolo Sajnc.

ŠESNAESTINA FINALA
Solnok - Partizan 65:92 (drugi meč 72:89)

OSMINA FINALA
(grupna faza)
Komodor Helder - Partizan 75:81 (77:111)
Partizan - RMP Mehelen 87:67 (72:86)
Partizan - FO Milano 86:70 (94:89)
Huventud B. - Partizan 79:76 (75:76)
Bajer 04 - Partizan 80:73 (69:93)
Partizan - Estudijantes 75:79 (72:75)
Aris - Partizan 75:83 (65:99)

ČETVRTFINALE
Partizan - Knor Virtus Bolonja 78:65
Knor Virtus Bolonja - Partizan 61:60
Knor Virtus Bolonja - Partizan 65:69

POLUFINALE
Partizan - FO Milano 82:75

FINALE
Partizan - Huventud 71:70 (40:34)

 

Pročitajte još:

Bari 1991
Zvezda šampion sveta

Hajdučki ćevap

Hajdučki ćevap

 

Rođen sam i živim u svetskoj prestonici roštilja, Nišu, gradu gde je spremanje jela na skari dostiglo status nauke. Ipak postoji jedan specijalitet koji se sprema u jednom drugom kraju ove naše lepe Srbije, na obroncima Ovčara i Kablara. Prvi put sam Hajdučki ćevap probao u rodnom selu moje majke Jančićima, a spremio mi ga je moj deda Radivoje. Od tog trenutka do danas to je najbolje jelo sa roštilja koje sam probao, a probali su ga i mnogi koji su sa mnom piknikovali.

Za pripremu je potrebno: 1 kg svinjskog vrata, pola kilograma slanine, dve ljute papricice, dve slatke paprike, dve glavice crnog luka, so, aleva paprika, biber i projno brašno. Meso i slaninu iseći na krupnu parčad i nadenuti na ražanj, neposredno pre pečenja posoliti, pobiberiti i zaljutiti. Dok se Hajdučki ćevap peče iseći paprike i luk i staviti ih u žerpu. Meso treba duže peći jer su komadi veliki, a ćevap bude skoro gotov treba ga posuti projnim brašnom sa svih strana i propeći još nekoliko minuta, na taj način će se stvoriti korica. Kada meso bude gotovo skinemo ga sa ražnja, isečemo na sitnije komade i ubacimo u šerpu sa lukom i paprikom. Sve to promešamo i ostavimo desetak minuta da odstoji, da meso pusti sokove i da se arome i ukusi pomešaju.

Prijatno !!!

Pročitajte još:

Urbane niške pihtije
Srpski praznik

Džek Trbosek

Džek Trbosek

 

Istorija zločina pamti veliki broj serijskih ubica koje su na krajnje brutalan način ubijale svoje žrtve, ipak ‘’epitet’’ najpopularnijeg ne ide uz ime onoga koji je imao najviše ‘’recki’’ ili onoga ko je bio najsvirepiji. ‘’Laskava titula’’ ide u ruke londonskog zločinca Džeka Trboseka. Jack the Ripper je ordinirao britanskom prestonicom u periodu od 31. avgusta do 8. novembra 1888. godine.  Nešto više od dva meseca mu je bilo dovoljno da posatne I ostane tema brojnih istraga, rasprava, knjiga I filmova. Trbosek je ubio najmanje pet prostitutki u londonskoj četvrti Vajtčepl.

Prva žrtva je bila Meri En Nikols. Telo popularne Poli je pronađeno u noći 31. Avgusta, grkljan joj je bio preklan, creva obmotana oko vrata, a genitalije rasporene. Već posle prvog slučaja je ustanovljeno da je ubica levoruk.

Samo devet dana kasnije iskasapljena je Eni Čepmen, rođena kao Eliza En Smit. I njoj je vrat bio prerezan, creva prebačena preko ramena, a materica I bešika izvađene I odnete.

Žrtva broj tri zvala se Elizabet Strajd, a skončala je ‘’samo’’ sa preklanim vratom, jer je Trbosek očigledno žurio . . . na sastanak sa narednom ‘’prijateljicom noći’’.

Ketrin Edouz je ubijena iste noći kao I Strajdova, i prošla je mnogo gore od svojih prethodnica. Stomak joj je bio rasporen, nos I uvo odsečeni, želudac, bubrezi, jetra I creva izvađeni, a na licu urezano slovo V.

Poslednje ubistvo izvršeno je nad Meri Džejn Keli, 9. novembra 1863. Ranija ubistva su u odnosu na kaspljenje izvršeno nad Kelijevom delovala kao zagrevanje.  U policijskom izveštaju između ostalog stoji: Telo je ispruženo po sredini kreveta, ramena spljoštena, ali je osovina tela nagnuta na levu stranu, glava leži ne levom obrazu. Leva ruka se nalazi uz telo, levom podlaktica ukošena udesno. Desna ruka, jedva prikačena uz telo, leži na dušeku. Noge su široko raširene, leva butina obrazuje prav ugao sa trupom, a desna tup sa pubičnom kosti. Abdomen je rasporen, a svi unutračnji organi izvađeni. Grudi su razrezane, lice neprepoznatljivo.

 

Srećom, posle Meri Džejn Keli, Džek Trbosek je zauvek svoj oštri nož odložio u fijoku. Njegov identitet nikada nije otkriven, a kandidata je bilo mnogo. Evo i onih najinteresantnijih.

Jedan od osumnjičenih je unuk kraljice Viktorije, vojvoda Edi od Klarensa. Poslednja žrtva, Meri Keli je radila na njegovom imanju, a vojvodin ’’loš glas’’ i česte posete bordelima za mnoge predstavljaju neoborivi dokaz da je baš on pravi Trbosek.

Još jedan član Viktorijine svite je na listi. To je ser Vilijam Gal, kraljičin doktor, mada se smatra da je on bio predodređen da bude ’’žrtveno jagnje’’ kako bi se spasao vojvoda od Klarensa.

Izgleda da su zbog hirurški preciznih rezova na telima žrtava doktori bili zanimljivi Skotlan Jardu. Tako se među osumnjicenima našao i američki lekar Tomas Krim koji je četiri godine posle poslednjeg zločina pripisanog Džeku Trboseku obešen zbog ubistva prostituke u Lambetu.

Osumnjičeni su bili i poljski berberin nastanjen u Vajtčepelu, Aron Kosminski, obućar Džon Pizer iz Londona, trgovac Džejms Mejbrik i mnogi drugi.

 

Nadimak

 

27. septembra 1888. Na adresu Centralne novinske agencije je stiglo pismo koje je navodno poslao ubica. Bilo je potpisano sa Džek Trbosek, što je bilo dovoljno da ime uđe u  istoriju.

 Pročitajte još:

Dilan Dog
 

Vitomir

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dilan Dog

 

Dilan Dog

Kada se leta 1986. godine na kioscima one Velike Jugoslavije pojavio prvi broj Dilana Doga niko nije mogao da pretpsotavi kakav će status taj junak steći među ljubiteljima stripa kod nas. Dilanova matična kuća, Boneli je do tada bila prepoznatljiva po herojima koji su šetali Divljim Zapadom I koji su po pravilu bili borci bez mane I straha. Prvi koji je razbio taj kliše bio je Mister No začetnik onoga što će godinama kasnije postati poznato kao ‘’antiheroj’’. Slično je bilo I sa Dilanom Dogom, koji je osim ‘’obaveznih’’ atributa likova iz stripa imao I neke vrlo ljudske osobine kojih bi se jedan Teks, Zagor ili Blek sigurno postideli. Ovaj stanovnik Londona će već u uvodnim epizodama pokazati da se lako I iskreno zaljubljuje, da ima strah od zatvorenog prostora, da ne sme da se vozi avionom, da je lečeni alkoholicar . . .

 

Ko je u stvari Dilan Dog? On je detektiv, ali ne običan, već istrazivač noćnih mora. Odgovor na pitanje s početka pasusa je ipak nemoguće dati, jer ga i sam Dilan ne zna. Njegova prošlost je obavijena velom tajne. Ono što se sa sigurnošću može konstatovati je da je bio policajac u Skotland Jardu, gde je i upoznao svog velikog prijatelja inspektora Bloka, da voli da svira klarinet, uglavnom Đavolji triler, slobodno vreme provodi sklapajući maketu galije i gledajući horor filmove, da je vegeterijanac i da je hronićno bez para. Kao i za većinu likova iz Bonelijevih stripova za vizuelno rešenje je iskorišćena stvarna ličnost, pa je tako Dilan Dog slika i prilika glumca Ruperta Evereta. Dilan živi u pretsonici Velike Britanije na adresi Kraven Roud broj 7, njegove usluge koštaju 50 funti dnevno plus troškovi, ali se neretko desi da ostane bez honorara. Ahilova peta istarživača noćnih mora su pripadnice lepšeg pola. On će u svakoj epizodi biti sa novom lepoticom, ali to nikako ne znači da je Dilan Kazanova za koga su žene trofeji, naprotiv on se istinski zaljubljuje i gotovo uvek pati za svojim ljubavima.
Dilan, inače naš savremenik se u poslu kojim se bavi i u situacijama u kojima se nalazi susreće sa vampirima, vukodlacima, zombijima, demonima i raznoraznim monstrumima, ali i sa plejadom upečatljivih likova koji su svaki na svoj način ostavili trag  stripu koga je stvorio scenarista Ticijano Sklavi. Prvo mesto na toj listi zauzima Dilanov pomoćnik i najbolji prijatelj Gručo Marks koji pojavom podseća na istoimenog slavnog komičara. U stalnoj je postavci od prvog broja, a ima dve osnovne uloge, da bez prestanka priča šale i da u odsudnim momentima Dilanu dobacuje pištolj.

Nezaobilazan je i već pomenuti inspektor Blok, Dilanov bivši šef iz policijskih dana i njegov veliki prijatelj, mada je njegov odnos često više očinski nego prijateljski. Deluje da velika faca Skotland Jarda dane provodi tako što svom prijatelju daje bitne informacije i što ga s vremena na vreme vadi iz teških situacija, a posledica svega toga je stalni strah da neće dočekati penziju. Inače i Blokovo lice je pozajmljeno iz sveta filma, od glumca Roberta Morlija.

Osim njih dvojice stranice s vremena na vreme posećuju i madam Trelkovski, lord Vels, mačak Kaljiostro, bezimeni pas lutalica i mnogi drugi.

Detektivski posao stvara mnogo neprijatelja, a najgori medju njima je Ksabaraks, koga upoznajemo već u prvom broju. On je tipični zli genije čija je opsesija besmrtnost i na putu ostvarenja svoje fiks ideje nema milosti. Sklavi ipak Ksabarasa nije pravio po šablonu, a to se najbolje vidi po tome što odnos glavnog junaka i najvećeg negativca nije ni sličan relaciji Betmena i Džokera ili Zagora i Kandraksa. U svetu stvorenom u umu Velikog Tica, jedna od stvarnosti je i ona u kojoj je Ksabaraks ni manje ni više nego Dilanov otac.

Negde između prijatelja i neprijatelja nalazi se Smrt. Slobodno se može reći da je ona lajtmotiv, a sukobi odnosno nadmudrivanja Dilana i Smrti obiluju, kao uostalom i ceo strip crnim humorom.

 

Na kraju par reči i o tvorcu Sklaviju. On je u svojoj trideset drugoj godini, 1986. Izdao prvu epizodu Zora živih mrtvaca, kod nas objavljenoj gotovo bez kašnjenja pod imenom Doktor Ksabaras. Sada već čuveni autor se pre toga oprobao na scenarijima Zagora, Mister Noa I Martija Misterije, a radom na Dilanu Dogu je u Bonelijevu inperiju uneo nešto potpuno novo i što je svakom gazdi najbitnije isplativo. Posle godina i godina rada Sklavi sve manje piše pa šasnu dobijaju neki mlađi scenaristi, među kojima prednjači  Paola Barbato. Crtači koji najviše rade na serijalu su Karlo Ambrosini, Bruno Brindisi, Đanpjero Kasertano, Đovani Fregieri, Nicola Mari i Korado Roi.

Dilan Dog izlazi već dvadeset šest godina i i dalje je jedan od najprodavanijih u Italiji, Srbiji i Hrvatskoj, ali ipak nije više na vrhuncu na kome je bio osamdesetih i devedesetih.

 

Crveni pevac

 

Crveni pevac

 

Tvrđava, Ćele kula, car Konstantin, Radnički, sve su to simboli Niša, ali postoji jedan meni draži od navedenih . . .

Još mi je deda, čije ime nosim kao malom pričao priču o tome kako je kraj u kome sam rođen, a u kome je I on odrastao dobio ime. Rekao mi je da je gazda Laza, kafedžija davne 1934. privodio kraju pripreme za otvaranje kafane koja se nalazila baš preko puta naše kuće, na uglu Znepoljske i Vojvode Mišića. Završni detalj je bio farbanje ulaznih vrata u crvenu boju. Baš tada je u kofu sa farbom upao nestašni pevac I iz nje izleteo sa ‘’novim perjem.’’ Za kafedžiju je to bio znak sa neba, pa tako I kafana dobi naziv Crveni pevac. U čast ‘’kralja kokošinjca’’ I njegovog nestašluka na krov novootvorene kafane je stavljen limeni, crveni petao. Možda je baš ta amajlija sačuvala objekat u danima koji su dolazili.

Tada su kafane bile mnogo više od mesta gde se jelo I pilo, bio je to prostor u kome su se ljudi sretali, pričali o svemu što je u tom trenutku bitno, kako u komšiluku tako I u ‘’belom svetu.’’ Sve češće su se vodile rasprave da li će predsednik vlade kraljevine Jugoslavije,  Nišlija Dragiša Cvetković potpisati pakt sa Hitlerom ili će ‘’pljunuti Švabi u lice.’’  Usledili su dobro poznati događaji, II svetski rat, strahote u Srbiji . . . Niš je bio najbombardovaniji grad van Nemačke, u periodu od 1941. – 1945. Smrtonosni teret je I izručivan čak 69 puta, od toga dva puta od strane Nemačke, dok su za ostale akcije ‘’zaslužni’’ saveznici. Bilo kako bilo, Niš je oslobođenje dočekao u ruševinama, a jedna od retkih neoštećenih građevina bila je kafana Crveni pevac, koji je tako postao simbol sreće za Nišlije. Ubrzo je I deo grada u kome se nalazio postao poznat pod tim nazivom.

Kafana nije dugo opstala u SFR Jugoslaviji, srušena je 1952. Godine I na njenom mestu je napravljena stambena zgrada koja I danas postoji.

Na veliku žalost Nišlija bombardovanja iz II svetskog rata nisu bila poslednja. 1999. su nekadašnji saveznici ponovo poslali svoje avione I opet sejali pustoš u gradu na NIšavi. Da li zbog talije Crvenog pevca ili zbog nešeg drugog, tek ovaj deo grada nije pretrpeo razaranja.   

 

Gde je Crveni pevac?

Crveni pevac je trougao omeđen ulicama Dr. Zorana Đinđića, Vojvode Mišića I Cara Dušana, mada se naziv često koristi I za šire područje koje obuhvata kraj ulice Vožda Karađorđa. Danas je to sam centar grada u neposrednoj blizini Trga Oslobođenja, suda, gimnazije, Filozofskog fakulteta, parka Čair, Narodnog I lutkarskog pozorišta, bolnice.

Od pre par godina, na pedesetak metara od mesta gde se nalazila prvobitna kafana, postoji druga sa istim imenom.

        

Pročitajte još:

Urbane niške pihtije